Živeći kao podstanari, podigli su kuću, kafanu i nacionalnu kuhinju. Dobili su četvoro dece, ali prvi sin, nazvan Srbislav, nije preživeo. Dobio je temperaturu, zatim fras i preminuo dok ga je čuvala nanina sestra, jer je nana morala da radi u kafani. Priča se da ga je tetka istukla jer je jako plakao. On je dobio fras i preminuo.
Nana je u kafani radila kao obična kuvarica. Nosila je teške lonce. Hrana se kupovala ne na kilograme, nego na konjska kola - kako je umela da se hvali moja baka Natalija, Cvetina ćerka. Ali umesto da bude gazdarica, Nana je bila služavka. Hrana i novac išli su za kafanu, a u kuću se donosilo samo ono što preostane - često voće i povrće koje je već počelo da trune.
Pored toga, deda se propio. Tukao je i ponižavao Nanu, varajući je s drugim ženama. Ona je to sve trpela - zbog dece. Nakon njegove smrti, ostala je da živi sa svojom decom, u kući najmlađe ćerke. Dočekala je i da gaji praunuku - mene.
Dugo sam razmišljala o toj naninoj priči i preispitivala sebe - svoje odnose s partnerima, s muškarcima, svoj stav prema životu. Ja sam obrazovana, slobodna, osećam se ravnopravna s muškarcima - ali se ne smirujem ni sa jednim. I dalje me nešto vuče, ponovo u dubinu, u korene, da ih još jednom osvestim. Osetila sam da moram da izlečim i odbranim Nanu - u sebi.
Moja mama, moj tata i moj proces
Nakon smrti moje majke, koja je imala mnogo srećniji i uspešniji život od Nane, ali koja ipak nije bila ravnopravna s tatom, uspela sam da odnos sa svojim ocem napravim baš onakav kakav je moja mama želela da bude. Dala sam mu ljubav, podršku i razumevanje, da za života postane baš onakav domaćin i otac kakvog je ona priželjkivala.
To me je naučilo kako da odnos sa muškarcima gradim na sličan način. Dok gradim sebe, pružam i njima prostor da izgrade sebe. Istovremeno sam gradila i zdravu ženu i zdravog muškarca - u sebi.
Dodatni uvidi - nasleđe tuge
Na porodičnim konstelacijama otvorila se priča pradede sa babine, Natalijine strane - u kojoj su u selu deca i majka umrli od tuberkuloze. Dok su još bili bolesni, deda je doveo drugu ženu da ih neguje. Na neki način - izdao je prvu ženu. Duboku tugu za tom prvom porodicom zakopao je u sebi. A mi - preživeli potomci te prve žene i njene loze - i dalje nosimo tu bol u sebi.
Tu tragediju porodice, poniženje, patnju, dolazak maćehe, gubitak braće i sestara - teško da je iko mogao obraditi bez ozbiljne i dugoročne terapije.
Ja tu njihovu patnju nosim u sebi.
Još dublji uvid - kroz dedu Dragu
U mnogim radovima koje sam radila kroz porodično stablo, u pokušaju da izlečim sebe, delimično sam uspela - a delimično nisam. Danas, razmišljajući o dedi Dragi i zašto je bio takav, priča je otišla još dublje. U glavi mi se razmotao novi uvid:
Taj pradeda, kome su pomrla deca i prva žena, bio je zapravo predak po deda Draginoj grani. Tu mučnu priču, unutrašnji konflikt, deda Drago je nesvesno nosio u sebi - i to se reflektovalo na njegov odnos s Nanom.
Kada sam to osvetlila, jasno sam videla - duše te prve žene i njene dece oslobodile su se pakla i otišle u svetlost. Deda je ustao iz prašine, pustio krivicu i pogledao me sa poštovanjem i zahvalnošću.
Kako bi to danas izgledalo?
Deda bi potražio pomoć za bolesnu ženu i decu. Sa preživelom decom - proživeo bi bol, tugovao bi, propatio. Postepeno bi pripremao decu za novu ženu i uveo je pažljivo i s poštovanjem u svoj i njihov život.
Umiruća žena bi, uz ljubav i poverenje, polako prepustila svoju porodicu drugoj ženi, blagosiljajući je što će ih negovati posle nje.
Nova žena bi, poštujući sudbinu prve, gajila i negovala svu decu - a i muža koji joj je tim činom postao još dragoceniji.
Ali deda Drago to nije umeo. U sebi je nosio haos koji nije znao da izrazi, pa se ponašao kao - neandertalac. Nana je, umesto da bude voljena i poštovana, postala sluškinja u sopstvenom domu.
Da su stvari bile drugačije...
- Prvi sin bi se zvao Ljubo - Ljubav - i možda bi preživeo.
- Imali bi autentičan identitet kao par.
- Moja mama bi imala slobodu da vaspita muža, a on bi nju učio obrazovanju.
- Ja bih živela ravnopravnost u sebi.
- Ne bih se borila da dokazujem svoj ženski identitet, nego bih ga živela.
- Imala bih ravnopravnog partnera i gradili bismo novu priču - našu, a ne nastavak priče naših predaka.
Druga linija - tatina majka i njegovo sirotištvo
U priči da život piše drame, ide i to da je po drugoj, tatinoj liniji, moja baba Katarina (po kojoj nosim ime) umrla od tuberkuloze kada je tata bio beba. A kažu - po konstelacijama - ko nosi nečije ime, nosi i njegovu karmu.
Ja sam kao beba imala upalu pluća koju sam jedva preživela.
Moj tata ima svoju porodičnu priču koju je trebalo isceliti. Nosio je priču siročeta bez majke. Nakon smrti njegove majke, njegov otac Svetislav doveo je drugu ženu, pa treću. Tata je bio to prvo preživelo dete, baš kao u maminoj priči. Gajila ga je maćeha. Često je pričao da je uvek dobijao najlošiju hranu i najteže poslove.
Sve dok ga na kraju stric Vojislav nije odveo iz sela, školovao ga - i on je kasnije postao uspešan poslovni čovek i porodični čovek.
Gledajući njegovu životnu priču, kako se posle mamine smrti transfomisao, po meni, svoju karmu je do kraja odradio - za života. Pred smrt smo razmenili ljubav, blagoslove - i otišao je u svetlost bez porodičnih repova prema svojoj deci.
Moj energetski potpis
Tako sam izbalansirala svoju priču. Ravnoprasvnost i balans muških i ženskih energija u meni. Takva energija poziva partnera koji je ravnopravan sa mnom. Zajedno sa njim, ravzijamo svoju mušku i žensku stranu, niže želje, prizemne, pretvaramo u više, duhovne, obožene - i tek ih tada živimo.
Tako je i u svim odnosima s ljudima. I to je - moj energetski potpis. Ravnopravnost i poštovanje.
Tu su stali moji roditelji.
I tu - ja nastavljam.
