Često na radionicama spominjemo stid kao osećaj koji blokira 3 čakru, ličnu moć. Stid se razvija izmđu 2 i 3 godine života i u telu izaziva osećaj straha i gađenja.
Pošto se odnosi na ličnu moć, i nastaje kao zloupotreba moći od strane drugog, najčešće starijeg. Stvara u nama osećaj tu telu, jer nastaje pre nego što naučimo da pričamo, u našim prvim interakcijama sa drugima. Stid postaje naš doživljaj nas samih, celog našeg bića. Kada osećamo stid pomislimo plašimo se da nas drugi odbacuju, da nas ne vole, da nismo dovoljni, da ne vredimo. Počinjemo da mislimo o sebi kako sam to mogao, Ja nisam uredu,, ne vredim, glup sam, nesposoban, ne treba da postojim, bolje da me nema, niko me ne razume i sl. najradije bi nestao ili propao u u zemlju.“ Osećam se ranjivo, bespomoćno, izloženo, usamljeno. Ne smemo da pogledamo druge u oči
Dete koje se stidi, svaku kritiku duboko doživljava i traži zaštitu, i za najmanju grešku u javnosti iskritikuje sebe pre drugih.
Tokom odrastanja dužnost roditelja i porodice je da nauče dete o poželjnim i nepoželjnim oblicima ponašanja u društvu. Proces socijalizacije može da se vrši sa ljubavlju i uz poštovanje ličnosti deteta, a može da izaziva i stid i krivicu.
Kad je roditelj hladan, preterano ljut, dete je zbunjeno. Pošto je malo i zavisno od roditelja (bez njih ne bi preživleo), a opasno je da pomisli da roditelj greši, svu odgovornost pripiše sebi (mora da nešto sa mnom nije u redu). Dečje mišljenje je egocentrično, dete misli da se događaji u sredini dešavaju zbog njega (razvod roditelja, smrt).
Za razliku od krivice, koja blokira drugu čakru I usmerena je na ponašanje. Osečamo da smo nešto pogrešili, ali smo spremni da to ispravimo I naučimo bolje.
Smatra se da je čovek bez stida agresivan i bezobrazan
„Frojd je u centar svog interesovanja stavio osećaj straha i krivice. Stid je, pak, bio viđen kao deo ženske prirode, tako da je stid na neki način „Pepeljuga“ među osećajima.
Kako da prevaziđemo stid ?
Važno je da osetimo kako se osećamo u telu I da to disreiramo, rasfokusiramo. Da osetimo I osvestimo celim bićem potrebu da se sakrijemo. Osveščijavnjem emocije straha I gađenja, besa I ljutnje koju osećamo prema sebi potrebno je preusmeriti I razmeniti sa okolinm I demistifikovati situaciju. Da osetimo da smo ljudi na okolinu, a ne na sebe. Postiđeni smo zbog reakcije drugih na nas. Potrebo je da osvestimo da mi nismo to čega se stidiomo, da da proširimo svest I ingegrišemo ono čega se stidimo. Da privajtimo delove stebe kojih se stidimo. Tada je važno da potrebu da se sakrijemo pretvorimo u zdravo povlačenje I da iskreiramo ljubav, razumevanje i podršku za sebe čak I kada se stidimo.
Da priznamo sebi da su nam potrebne pohvale drugih, toplina, sigurnost, čak i onda kada smo postiđeni zbog neočekivane pozitivne reakcije koja se pojavila.
Suprotosnos stidu je ponos, pozitivan, svetao doživljaj sebe. Uzdignute je glave i svetu poručuje: ja sam ok, vidite me.
Naravno stid je najnolje rešiti u procesu ličnog razvoja, tokom rada na situacijjama kada je taj stid i nastao.
Izvor
Knjiga Emocije Zoran Miliivojević
www.dw.com/sr/osećaj-stida-i-straha-pod-lupom-stručnjaka
www. mentalwellness.rs/kako-prepoznati-stid/
