Evo nekoliko definicija odgovornosti:
Jednostavno:
Odgovornost je spremnost da preuzmemo posledice svojih misli, reči i dela.
U međuljudskim odnosima:
Odgovornost znači da stojimo iza onoga što radimo i obećavamo, i da brinemo da naš izbor ne povredi ni nas ni druge.
Unutrašnje, lično:
Odgovornost je kada znamo da niko drugi ne može živeti naš život umesto nas - pa zato biramo svesno, umesto da krivimo okolnosti ili ljude oko sebe.
Duhovno:
Odgovornost je prepoznavanje da smo mi kreatori svog iskustva i da se sve što činimo (ili ne činimo) vraća kroz tok života.
Odgovornost je sposobnost da preuzmemo posledice svojih misli, reči i dela - i da svesno biramo kako ćemo živeti svoj život.
Često se dešava da osećamo veću odgovornost za druge nego za sebe. Kao da nam je prirodnije da pazimo na tuđe navike, zdravlje i postupke, nego da stanemo pred ogledalo i pogledamo šta sami (ne) činimo za sebe.
Zašto?
-
Lakše je videti spolja nego iznutra. Kada posmatramo druge, imamo distancu i jasnije uočavamo šta nije u redu. Kada treba da pogledamo u sebe, nailazimo na otpor, izgovore i sopstvene mehanizme odbrane.
-
Povezani smo kroz brigu i ljubav. Želimo dobro onima koje volimo, pa ih savetujemo da idu kod lekara, da spavaju, da jedu redovno. Ali istovremeno, u tom davanju sebi oduzimamo prostor da primenimo isto pravilo - jer unutra osećamo da "moramo da izdržimo još malo".
-
Odgovornost za druge daje privid kontrole. Ako oni urade kako mi kažemo, kao da smo mi obezbedili da sve bude u redu. Kad se radi o nama samima - tu kontrolu je teže držati jer nas obavezuje na promenu.
-
Duboko usađena uloga negovatelja. Mnogi nose obrazac da vrediš tek ako brineš o drugima. Tada zaboravljamo da prvo moramo napuniti sopstvenu posudu da bismo imali šta da damo.
Zato se događa paradoks:
-
savetujemo nekoga da odmori, dok mi ne spavamo dovoljno,
-
opominjemo druge da jedu na vreme, a mi preskačemo obroke,
-
guramo druge ka lekaru, dok sami odlažemo svoj pregled.
U stvari, tuđa odgovornost često nam dođe kao beg od sopstvene. A prava snaga počinje kada ono što savetujemo drugima počnemo doslovno da primenjujemo na sebi.
Odgovornost u odnosima - gde je granica i kako je gradimo?
Kažu da je čovek u životu na kraju dana odgovoran samo za sebe.
To znači - odgovoran je da se brine o svom telu, svojim emocijama, svojim mislima i svom životu.
Ali šta se dešava kada uđemo u odnos sa drugim?
Ulazak u partnerski odnos je kao širenje kruga - tu više ne brinemo samo za sebe, već delimo odgovornost za odnos, a time posredno i za drugu osobu. Nismo odgovorni za njega ili nju u celosti, ali jesmo za način na koji komuniciramo, kako reagujemo, koliko dajemo i koliko tražimo zauzvrat.
Kada dobijemo dete, ulazimo na još jedan nivo - sada prihvatamo odgovornost za biće koje zavisi od nas. I tu počinje suočavanje: koliko smo sami još uvek deca u sebi? Koliko još nismo preuzeli punu odgovornost za sebe, pa onda teret nesvesno prebacujemo na dete, partnera ili roditelje?
Tu dolazi i nasleđe iz porodice. Ako su naši roditelji previše brinuli o nama, možda i dalje očekujemo da nas neko spašava. Ako nikad nisu brinuli, često razvijamo obrazac da mi uvek brinemo za druge više nego što treba. Tako nastaje neravnoteža u odnosima.
Pa šta je onda zdrava odgovornost?
Zdrava odgovornost znači: ja preuzimam brigu za sebe, a u odnos ulazim kao celina. Ne da bih nekog popravila, niti da bi neko popravio mene, nego da zajednički delimo i gradimo.
Možemo li onda u odnosima imati nešto poput „opšteg ugovora“ - kao što se radi u poslovnom svetu? Možda i možemo.
Zamislimo jedan nepisani templejt:
-
Površno druženje - razmena energije na lakoći, bez obaveza.
-
Produbljivanje odnosa - uvođenje iskrenosti, očekivanja i granica.
-
Partnerski odnos - svesno preuzimanje odgovornosti i za odnos i za zajednički prostor.
-
Roditeljstvo - proširenje odgovornosti na novu dimenziju, koja uključuje stalnu brigu i dugoročno prisustvo.
I gde je tu konačna granica?
Granica je uvek tamo gde prestaje zdrava odgovornost i počinje žrtvovanje sebe.
Odnos može da liči na poslovni dogovor - jasne uloge, prava i obaveze. Ali istovremeno, odnos je i živi organizam koji raste i menja se. Zato je važno da iznova i iznova razgovaramo o granicama i odgovornosti, i sa sobom i sa drugima.
Jer tek kada preuzmemo odgovornost za sebe, možemo istinski da delimo život sa drugima.
